Koliko ćemo dugo živeti nije samo pitanje genetike. Važno je i gde smo rođeni, kakav vazduh udišemo, šta možemo da priuštimo i da li nam je zdravstvena zaštita dostupna na vreme.
Zato je dugovečnost mnogo više od lične želje za još nekoliko godina života. Ona otvara pitanje društvene odgovornosti: da li prilika da živimo duže i zdravije treba da zavisi od naših finansijskih mogućnosti?
Starenje nije samo broj godina
Sa godinama se u našem organizmu nakupljaju promene koje povećavaju podložnost bolestima. Mehanizmi popravke postaju manje efikasni, funkcija pojedinih tkiva slabi, a sposobnost oporavka se smanjuje. Starenje je zato važan zajednički biološki činilac mnogih hroničnih bolesti.
Geronauka, oblast koja proučava biologiju starenja i njenu povezanost sa bolestima, postavlja važno pitanje: možemo li delovanjem na zajedničke mehanizme starenja odložiti nastanak više bolesti istovremeno? To je naučni pravac vredan ozbiljnog istraživanja, ali njegove mogućnosti ne treba predstavljati kao već ostvarena obećanja.
Istovremeno, mnogo toga možemo da uradimo već danas. Prevencija, blagovremeno lečenje i očuvanje fizičke funkcije imaju vrednost bez obzira na to koliko će buduća istraživanja promeniti naše razumevanje starenja.
Starenje je prirodan proces
Ali ta činjenica sama po sebi nije razlog da odustanemo od smanjenja bolesti, patnje i gubitka samostalnosti.
Medicina stalno menja ishode koje smo nekada smatrali neizbežnim. Isto pitanje treba postaviti i kada govorimo o starijem životnom dobu: koje posledice možemo sprečiti, koje ublažiti, a koje bolje lečiti?
Pritom, starost nije sinonim za bolest, niti život sa bolešću ili invaliditetom ima manju vrednost. Cilj je da ljudi što duže zadrže sposobnost da se kreću, odlučuju, stvaraju, održavaju odnose i učestvuju u stvarima koje su im važni. Upravo očuvanje funkcionalnih sposobnosti čini osnovu definicije zdravog starenja, odnosno zdrave dugovečnosti.
Šta bi pravo na zdravu dugovečnost zapravo značilo?
Pravo na dugovečnost ovde je etički predlog: društvo treba da stvara uslove koji ljudima omogućavaju duži život u što boljem zdravlju. To nije garancija određenog broja godina, niti obećanje besmrtnosti.
Ova ideja nadovezuje se na postojeće pravo na najviši dostižni standard zdravlja, koje obuhvata zdravstvenu zaštitu i uslove potrebne za zdravlje. Ni to pravo ne znači da nekome možemo garantovati da će biti zdrav.
U praksi bi takav pristup podrazumevao:
- dostupnu prevenciju i blagovremenu dijagnostiku;
- pristupačno lečenje i podršku za očuvanje samostalnosti;
- uslove za kvalitetnu ishranu, kretanje i život u zdravijoj sredini;
- ulaganje u istraživanja starenja;
- pravičan pristup budućim terapijama, ako se pokažu bezbednim i delotvornim.
Dugovečnost počinje pre skupih tehnologija
Razgovor o dugovečnosti često se usmeri ka naprednim testovima, suplementima i eksperimentalnim intervencijama. Ipak, društvo koje želi duži i zdraviji život svojih građana mora da obezbedi i osnove.
Osoba koja nema pristup lekaru, živi u zagađenoj sredini ili ne može da priušti odgovarajuće lečenje ima ograničen prostor za „optimizaciju zdravlja“. Lične odluke jesu važne, ali mogućnost da ih sprovedemo nije jednako raspoređena.
Svetska zdravstvena organizacija ističe da socijalno ugroženi ljudi češće obolevaju i umiru ranije, delom zbog ograničenog pristupa zdravstvenim uslugama. Zato prevencija zahteva i delovanje izvan ordinacije.
Naučna ambicija i društvena odgovornost
Istraživanje biologije starenja zaslužuje podršku. Međutim, ulaganje u budućnost treba da prati primena znanja koje već imamo, uz jasno razlikovanje dokazanih postupaka od eksperimentalnih mogućnosti.
Zdrava dugovečnost bi trebalo da bude zajednički cilj: više godina u kojima ljudi mogu da žive samostalno, smisleno i dostojanstveno.
Ako prihvatamo da je zdravlje ljudsko pravo, onda je opravdano pitati koliko ozbiljno radimo na tome da ga očuvamo tokom celog života - i kome je ta mogućnost zaista dostupna.
Ovaj tekst iznosi autorkin stav o zdravoj dugovečnosti kao pitanju javnog zdravlja i društvene politike.